Te famozne 2000 – ite sam postala punoletan građanin tadašnje SR Jugoslavije. Jedva sam dočekala da i ja dobijem pravo da glasam. Osećala sam se odgovornom za budućnost svoje zemlje.
Vrlo ozbiljno sam shvatala svoju dužnost, gotovo ozbiljnije nego danas. Možda je i diskutabilno da li sam, ustvari bila normalna.
Bila sam aktivno uključena u sam proces pre i tokom samog izbornog dana. Soba mi je bila puna letaka, vukla sam ih po školi i gde god sam stigla. I dan danas ih imam negde. Po mom angažmanu, rekao bi čovek – Ova mala će u političare. Ali, nikada to nisam želela. Samo sam bila svesna opšteg sunovrata države, bede i nemaštine koju smo živeli. Sa mnogim svojim vršnjacima i starijima od sebe sam često razgovarala na tu temu. Ticalo nas se to, čini mi se. Naravno, većinu stvari, uzroke i posledice, tada nisam mogla da sagledam.
Bilo nam je dosta toga da naši roditelji krpe kraj s krajem svakoga dana. Mislim na ove koji se nisu bavili nikakvim švercom i prljavim poslovima. A bilo nas je više takve dece. Oronuli srednji sloj, kome je svaka kontura zatrta. Ratovi, izbeglice, breme tog stradanja i ništavila, pa posle bombardovanje su označili naše odrastanje. Bili smo dovoljno zreli da budemo zahvalni za sve što nam se pruži. Letovanja i zimovanja su se događala na nivou incidenta. Želela sam da se bavim nekim stvarima koje su mi u rodnom Srbobranu bile nedostupne, ali se nisam usuđivala da tražim to od svojih roditelja. Osećala sam koliko im je teško. Svima. Ali sve smo to pregurali nekako i umeli da živimo život i u tim okolnostima. Bivalo nam je i beskrajno lepo.
Kada je Sloba pao, mojoj sreći nije bilo kraja. Petog oktobra sam preplakala, premrla od straha i osetila olakšanje kakvo nikada do tada nisam. Bolelo je. Zaista sam se osetila slobodno, iako pojma nisam imala šta sledi, niti šta se sve zapravo izdešavalo. Shvatala sam da je otišao jedan zlikovac koji nam je uništio apsolutno sve. Slavili smo u društvu. To je bila neopisiva euforija koju itekako pamtim.
Beket bi se postideo
Da je živ veliki Semjuel Beket, pa još u Srbiji, mislim da bi odustao od apsurda. Teško da bi njegov vanserijski talenat uspeo da izrodi drame i replike kakve mi živimo i otelovljujemo već godinama.
Ta količina besmisla, opšte lobotomije čitavog naroda koji je dokazano borben i hrabar, mislim da mu se ni u snu ne bi javila. Potpuna devastiranost svih segmenata društva, obesmišljavanje i obezvređivanje svega pristojnog, pametnog, nadarenog i istinitog. To je slika u koju smo utkani.
Nezainteresovani za svoju vodu i vazduh. Otupeli na bahatost, snishodljivost i preovlađujući amoral. Čak i svojih bližnjih. Odvraćeni od bilo kakve reakcije dostojne Čoveka. Zakržljali u promišljanju, zadrigli u sitnodušnim zalogajčićima. Ostalo je još samo žuč da povratimo. Ali, ne. Gutamo i gutamo. Svi. I mlado i staro. Ti sporadični ustanci koji se dese daju neku nadu. Mada smo duboko zaglibljeni u žabokrečini, od koje se kap vode retko nazre.
Pored toga se mi, stariji iščuđavamo omladini koja baš i ne pokazuje interesovanje za razrešenje ovog beznađa. Oni hoće da idu odavde! – ljutimo se ponekad.
A zašto bi i ostali?! Šta im to ostavljamo? Verovatno su pametniji od nas, cene svoje živote više nego mi naše i njihove skupa. Ili možda nemaju osećaj pripadnosti jednoj naciji, jednom prostoru… otadžbini. Srbija im nije opcija. Možda. Oni su deca digitalnog doba. Njihov put je drugačiji. Kraći.
Gde su naša deca?
Sintagma naša deca mi je toliko zgađena od onoga tamo, pa ovoga ovde da ću se prosto naterati da je zavolim na neki čudan način. Zbog dece. Ništa oni nisu krivi. Ovi mlađi. A ovi stariji bogami imaju odgovornost. Itekako su dužni da svoj put krče i savlađuju prepreke. To što živimo u eri digitalizma ne znači da moramo biti u fazi debilizma. Sve mi razumemo, čujemo i vidimo. Komfor u koji smo se nesvesno generacijama uvalili, već nam dolazi glave. Ima, hvala Bogu ova zemlja mnogo pametnoga sveta. I mladog i starog. Samo su ovi stariji, mahom umorni od borbe i skuvani kao žabe, a ovi mladi, izgleda nesnađeni ili ne vide smisao. Svako u svojoj žabokrečini, uprljani, nemoćni i paralisani. Zamrsili smo nezamrsivo. Odbacili neodbacivo. I došli na Jeste – što bi naš seljak rek’o. Čast izuzecima, uvek.
Ako ćemo svi da emigriramo u tuđinu, onda dobro. Pokupićemo pintle, ostaviti kosti stradalnika koji su bez računa poginuli za Srbiju, imali muda da se suprotstave okupatorima uprkos tome što su imali i decu. Pa, nek’ nas je sram pod onim suncem. Živećemo svoje male, kratke živote tek da umočimo prstiće u to divno, toplo more takoreći sigurne „egzistencije“. Ješćemo, pićemo i rintaćemo za malo veću lovu, a ionako nam ni ovde nije ništa bolje! Gola egzistencija će nam biti pokrivena, duša iskidana i tugom natkrivena, a deca će dobiti neka nova imena. Obući ćemo se, kupiti poneki trenutak zadovoljstva, pustiti mozak na ler i boriti se sa jezikom i damarima tuđine.
Umesto da ovde učimo jezike, jer to jeste bogatstvo. Da pratimo pamet iz Srbije na velike škole, ali da se nekada i vrate i dignu je iz pepela. Jer to je časno. Jednu domovinu imamo. Tako jedinstvenu i inspirativnu. Ljude talentovane, snalažljive, vredne. Ovaj kukolj što se previše raširio, počupaćemo, nije to problem. Osuši se to brzo. Problem je poturiti leđa za dobro svih nas. A šta može biti plemenitije i uzvišenije od davanja svojoj zemlji!
Bekete, mi umiremo!
Još jedan od apsurda, koje ti, cenjeni Bekete, ne bi mogao ni u mašti da stvoriš. Mali narod koji izumire, jer je mator i pregažen istorijskim i društvenim događajima, od kojih su ga neki i bukvalno istrebili. Ali, on je odolevao i borio se do poslednje kapi krvi. E taj isti narod, tako izmučen i ponižen, sada sam sebe uništava.
Deca se ne rađaju koliko bi trebalo. Državu čerupaju i ovi naši i stranci. A mi ćutimo, Bekete. Uglavnom. Opet, čast svima koji glasno govore. Gotovo svaki drugi mladi čovek želi da napusti Srbiju. Ja razumem da su migracije sasvim normalna pojava. Nego mi nije jasno da li ta divna mladost zaista ne želi da se bori za svoje. Da li oni stvarno nemaju svest o tome šta znači domovina? Kako se to desilo?… Ne želim da poverujem u to.
Znam da bi se mnogi ljudi vratili, kada bi ovde postojali normalni uslovi za život. Slovenske su to duše. Nije to više ni pitanje novca – već razuma. Morala i ljudskog dostojanstva. Perspektive. Ne znam. Pitam se čemu identitet. Lični, nacionalni. Čemu, ako tražimo neki drugi, napuštajući onaj koji nam je dat. Ne osuđujem. Stvarno pokušavam da shvatim. Nije lako ni otići, znam. Ja to ne mogu.
Kako da objasnimo deci, da smo sve uprskali i da moramo da krenemo od nule? Da uvek ima nade, samo ako dovoljno želimo i izgaramo u tome. Samo da verujemo jedni drugima i igramo fer, do kraja. Jer, za njih se vredi boriti. Oni su domovina. Njihova je i šuma i voda. I parče ovoga neba pod kojim zaslužuju slobodu. Njihova!
Bekete – mirno spavaj. Neko će to već zapisati…